Kako izgleda kada odlučite da odbacite sve svakodnevne norme i konvencionalan način života, i zamenite ih dinamičnim iskustvom putovanja kamperom?
Upoznajte Strahinju i Anju. Umesto zidova njihova kuća je drum a umesto rutine prate sopstveni osećaj slobode.
Kako birate destinacije za putovanja i šta vas motiviše da nastavite sa ovakvim načinom života?
Ako idemo na putovanje sa kamperom, biramo zemlje koje imaju lepu prirodu i koje su relativno lagane po pitanju kampovanja na divljaka – kao što je Balkan, Grčka, Portugalija… Volimo da imamo mogućnost da prespavamo gde nam dune, a da nas zbog toga ne cimaju komunalci, karabinjeri itd. Naravno, s vremena na vreme platimo kamp, dopunimo rezervoar sa vodom, ispraznimo wc, deca se podruže sa čoporom ali onda idemo dalje i zabodemo se negde u divljni. Na ovaj način i dosta uštedimo, pa nas život na točkovima košta kolko ode na gorivo i market, jer za struju i ostale dažbine nam ne stižu računi.
Još uvek nam nije potrebna preterana motivacija jer nam ništa drugo na svetu nije uzbudljivije i lepše od osećaja slobode da barem na neko vreme možemo da živimo gde god nam se ćefne. Na ovaj način smo živeli na toliko različitih mesta… od Londona gde smo spavali u kombiju 3 meseca pa do Turske, gde smo sa klincima proveli 2 meseca po planinama, jezerima i primorju.
Koji je najlepši obrok koji ste imali na putu i koja je priča iza njega?
Bilo je raznih legendarnih obroka, npr. pica u obliku krsta u Napulju, posle mukotrpnog smucanja sa kombijem po uskim ulicama i potrage za parking mestom u ovom nenormalnom, preživopisnom gradu. Zvali smo je Krstićioza.
Koje lokalne namirnice su vas najviše oduševile tokom vaših putovanja, i zašto?
Najviše nas je oduševilo kad smo kampovali na Pelješscu i prvo jutro ugledali pijačicu, sa svim voćem i povrćem ali na barci, koju je neki dekara doterao sa pućpuć motorom i usidrio u plićak, ispred našeg kampera. Isto tako je sa drugom barkom došao i njegov pajstos i prodavao tek upecanu ribu. A sa kopnene strane, stigao je sa kombijem presimpatičan bosanac koji je prodavao vruće pekarske proizvode ali i fazone, na koje se kidao od smeha ceo kamp. Sve od tih namirnica je bilo sveže, lokalno uz najšaramantniju moguću dostavu.
Da možete da ponesete samo tri predmeta na svoja putovanja, koji bi to predmeti bili i zašto?
Pa definitivno neku muziku, jer to je potreba nasušnija od leba. Lobanju od voluharice ili potkovicu, koju uvek nosimo kao amajliju i obavezno flašu dobre rakije, ne zato što mi cirkamo bogzna kolko, nego zato što je čašica il dve uvek legitimna valuta sa kojom možemo da se odužimo ljudima kada nam nešto usput pomognu.
Šta je najizazovnije u vođenju porodičnog života u kamperu, a šta vam donosi najviše radosti?
Možda najizazovnije je, kao i kod kampovanja generalno, što je, kad je vreme ružno, teško boraviti sa sitnim decom u tako malom prostoru. Unervoze se jer nemaju strpljenja da sede i recimo čitaju knjige dok ne prođe kiša. A ostalo sve nam donosi radost – što kad je dosadno pomeriš kuću odmah pored igrališta, ili što središ lom za 15 minuta jer je tako malo. Takođe, tako mali prostor te tera da se ratosiljaš svega nepotrebnog pa onda ima i manje krša nego kod regularne kuće.
Ima nešto prelepo ušuškano i udobno kad živiš u tako malom gnezdašcetu!
Koje su neobične navike ili rituali koje ste razvili tokom putovanja i kako su vam pomogli da se osećate kao kod kuće?
Nas dvoje smo toliko vremena proveli u pokretu, da nam je zapravo kamper postao baza a ova stambena gajba je više kao mesto gde treba da prezimimo dok ne krene proleće da se opet vratimo životu na točkovima. Navike su nam se najviše promenile u smeru nekog životnog minimalizma, pošto su nam u kući na točkovima ograničene mogućnosti – počeli smo da nosimo mnogo manje garderobe, a kao posledica toga je da smo iskulirali sa hiperkonzumerizmom, prestali da se bahatimo sa vodom, počeli puno da vozimo bajseve, koji uvek stoje pozadi na nosaču od kampera, palimo često vatru pošto deca obožavaju, malo smo se “deformisali“ od kamperskogživota pa smo počeli drugim očima da gledamo svet oko sebe (da li je padina, blizina vode, koliko ima buke itd.) jer stalno skeniramo potencijal za noćenje itd.
Sa sobom nosimo recimo neke stvari koje su nam drage, i podsećaju nas na porodicu – slike koje je slikao Anjin tata, ikonicu svetca zaštitnika koju smo dobili od Strahinjine bake, uramljene ilustracije drugara, knjige koje dobijemo na poklon, neke artefakte koje smo pronašli na putovanjima i naravno nigde ne idemo bez debelog lopova i buljavog švercera – tj. naših kučića Šnjura i Bude.
